program uživo
')">
')">

Samo je u Bogu mir, dušo moja

Stvaralačka kriza. Prazan ekran laptopa, večer prije objavljivanja kolumne. Inspiracija nula. Nekoliko pokušaja, ali nije dobro pisati silom. I nema potrebe. Već će se pronaći tema.

Posežem za drvenom kutijom u kojoj su izrezani papirići sa kraticama biblijskih citata. Izvlačim jedan. Izaija, 48. poglavlje, 17. redak. Hajde moj Izaija, neka pod ovim retkom bude nešto uhu čujno, umu shvatljivo, i inspirativno. I otvorim Sveto pismo. I tamo stoji.

Ovako veli Gospodin , tvoj otkupitelj, Izraelov Svetac: "Ja, Gospodin, tvoj Bog, jesam onaj, koji te je učio da činiš što ti koristi, koji te je vodio putem kojim trebaš ići.

Uh. Treba mi malo koncentracije. ..... koji te učio da činiš što ti koristi. Jesi Bože,priznajem, ali brate mili napravila sam i previše ne baš korisnih stvari. Je l' to znači da nisam dovoljno naučila ili imam pravo na pogrešku? Ako imam, iskoristila sam to pravo sigurno. I previše puta. Naučio si me da koristim glavu, ali i srce. Možda je najvažnije da si me naučio da budem od koristi?

... koji te vodio putem kojim trebaš ići. Čekaj, jesam li ga ja sama izabrala? Ili si ga Ti izabrao prije mene, pa si me samo pratio? Jer si znao kuda ću krenuti. Ponekad mi se čini da si se Ti na pola puta okrenuo na peti i vratio. I pustio me samu. Nije baš fer od Tebe, ali sigurno sam zaslužila jer Ti je bilo dosadno putovati sa mnom. Nisam Ti se često obraćala, možda do pola puta jesam. Onda sam pomislila da znam i sama, bez Tebe, pa Te nisam trebala da pokažeš smjer. Dok nisam došla do kraja. I shvatila da je put bio pogrešan i da moram iz početka. Ovaj put s Tobom. Da bude lakše. Dobro je kad čovjek shvati da ne može bez Tebe.

Povuče me želja da posegnem za novim citatom. Ipak ne. Samo ću otvoriti Sveto pismo. Iduća vodilja će biti prva rečenica koju ugledam.

„ Kada činiš dobro, znaj kome ga činiš, i požet ćeš hvalu za svoju dobrotu! Čini dobro bogobojaznu čovjeku i naći ćeš plaću,ako ne od njega, a ono od Svevišnjega“. Knjiga Sirahova, 12. poglavlje, 1-3.

Sjetim se poruke koju sam jutros primila. Bila je ilustrirana i u nekoliko slijedova. Prva slika prikazuje ženu koja u ruci drži teret s natpisom : strah, umor, brige, kredit, šef..

Dalje ide tekst:

Sigurno ideš kroz život noseći neki svoj teret.

I to je ok, i drugi ljudi imaju svoj teret koji nose. Bukvalno svi.

I možda nekad uzmeš da usporediš terete i shvatiš da tvoj i nije tako strašan.

 I jer si draga, brižna i empatična osoba , uzet ćeš malo tuđeg tereta na sebe. I još malo.

A onda kad drugi primjete kako ti možeš sve i ništa ti nije teško, ponekad to zloupotrijebe.

I tako se zatrpaš. Ako čekaš da drugi uvide da su pretjerali i da te rasterete, možda ćeš se načekati. Tvoj zadatak je da vratiš drugima ono što ti ne pripada i da se s puno ljubavi pobrineš o sebi.

Čuvaj svoje granice.

Jeste li se našli u ovoj poruci? I u Sirahovu zapisu? Uzimamo li na sebe previše obveza, ne samo iz dobrote, nego iz neke ljudske potrebe da budemo korisni, da nekome olakšamo? I onda sami sebe zatrpamo, tuđim poslovima, tuđim obvezama. Ne osjetimo čak ni ugodu za učinjeno dobro, nego samo osjećaj skinutog tereta s leđa. Neke terete moramo skinuti prije nego ih obavimo.

Evo započela je nova godina. Vjerujem da smo svi negdje stavili na papir nekoliko odluka koje bismo u ovoj godini htjeli ostvariti. Netko bi volio negdje otputovati, netko završiti fakultet, smršati, udebljati se (ako takvi postoje), naći posao. Idealno je vrijeme za promjene. Al na bolje. Budite razboriti u donošenju odluka. Mudri u biranju tereta, jaki u nošenju istoga, hrabri u odbijanju onoga koji ne pripada vama.

I svako učenje onoga što će vam koristiti, i svaka staza koju nam je On zacrtao , svaki teret koji nam je stavio na leđa, neka bude nošen na Njegovu slavu i s Njim. Jer kao što moj najdraži biblijski citat, iz Knjige Psalma 62. poglavlje kaže: „Samo je u Bogu mir, dušo moja“.

Kolumnist: 
Samo je u Bogu mir, dušo moja