Pred sobom imam Tebe
dok ja tražim znak.
Nešto neobično, izuzetno, pojavu, osobu, glas, dodir, poruku, i položen ispit
i svašta nešto što bi u mojoj glavi mogao biti savršen dokaz, 1/1
nekog ostvarenja Tvoga savršenog plana za mene,
i sklada Tvoje i moje volje, onakve barem kako sam zamislila ja.
Pred sobom imam Tebe,
Tvoju riječ i Tebe živoga,
dok ja tražim znak.
Ti duboko uzdišeš
kao što Marko piše da si duboko iz duše uzdisao tada pred farizejima
i uzdišeš danas u evanđelju.
Uzdišeš ime mi izgovarajući, i čudeći se koliko čovjeku potvrda treba da povjeruje.
I dok sve pokušavam, Bože, svesti na ono ljudsko, opipljivo, provjerljivo,
očima dokazati da se (ne) varaju, srcu i mislima prstom zaprijetiti, duh osnažiti Tvojom intervencijom,
ja pred sobom imam Tebe
a to zaboravim dok tražim znak.
Pred sobom imam Tebe.
Ej.
Oprosti što ne vidim…
